SVEDOK U KRIVIČNOM POSTUPKU. DRUGI DEO.

…U prethodnom delu, zastali smo kod zakonske odredbe koja propisuje da svedok nije dužan da odgovara na određena pitanja ako bi time izložio sebe ili sebi blisko lice „teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju.“

 

Razlog koji se odnosi na izlaganje krivičnom gonjenju vrlo je jasan, znatna materijalna šteta već može da se tumači različito jer je njena visina vrlo relativna, ali definisanje „teške sramote“ je nešto što u praksi itekako može da napravi problem, i to iz dva razloga. Prvi je svakako činjenica da je shvatanje sramote lična stvar i da nešto što je jednom svedoku sasvim normalno i moralno, drugom može da predstavlja tešku sramotu i razlog da se pozove na ovu odredbu. Razlike u shvatanju često mogu da budu posledica životnog doba, vaspitanja, običaja i vere. Nekoga će na primer biti sramota da govori o preljubi, neko drugi se može pozvati na to da u kraju gde živi predstavlja tešku sramotu pričati o tuđem privatnom životu i slično.

 

Drugi problem je kako organ postupka treba da postupi u situaciji kada se svedok pozove na ovo svoje pravo. Ne postoji jedinstven stav i stvar je ličnog tumačenja sudije ili tužioca da li je u takvom slučaju ovlašćen da insistira da mu taj svedok obrazloži šta je to što smatra sramotom (i time ga praktično prinudi da izgovori ono što smatra teškom sramotom), ili je dužan da bez traženja objašnjenja prihvati pozivanje svedoka na ovo pravo.

 

Kada ovako ili onako prevaziđemo navedene dileme, naše ispitivanje u svojstvu svedoka nastaviće se time da ćemo ispričati sve ono što smatramo bitnim u vezi događaja zbog kojeg smo pozvani, a zatim nam organ i stranke u postupku mogu postavljati pitanja. Prethodno ćemo, u zavisnosti od faze postpuka, biti u obavezi da položimo zakletvu koja se sastoji u čitanju kratkog teksta. Sama zakletva je psihološki detalj, osmišljen da bi dodatno dao značaj našoj obavezi da govorimo istinu, ali onoga koji je došao sa namerom da ne kaže istinu vrlo verovatno neće od toga odvratiti. I dok je nekada davno zakon predviđao određivanje pritvora za lice koje bez opravdanog razloga odbije da svedoči, danas je za takav slučaj ostavljena mogućnost sudu da svedoka dva puta novčano kazni iznosom do 150.000,00 dinara. Dakle, ukoliko raspolažemo sa 300.000,00 dinara i spremni smo da ih damo na ime kazne, država nas ne može naterati da svedočimo bez obzira koliko naše svedočenje može da bude značajan dokaz.

 

Zakonik o krivičnom postupku u delu koji se odnosi na ispitivanje svedoka reguliše još neke specifične situacije. One se odnose na posebno osetljive  i zaštićene svedoke u koje kategorije se svrstavaju lica koja imaju opravdani strah od posledica svedočenja odnosno kada okolnosti ukazuju da bi davanjem iskaza mogli da izlože sebe ili blisko lice opasnosti. Iako je propisano da će se takvi svedoci tretirati sa posebnom pažnjom i po pravilima koja imaju za cilj da svedoka maksimalno zaštite, u praksi to nije uvek jednostavno sprovesti  tako da nelagodnost i strah mogu značajno da utiču na kvalitet samog iskaza svedoka.

 

Jedna od procesnih radnji kojima možemo biti izloženi tokom svedočenja je i suočenje sa okrivljenim ili drugim svedokom, u slučaju da se naši „iskazi ne slažu u pogledu činjenica koje su predmet dokazivanja“. U praksi se retko dešava da suočenje dovede do rešenja spornih pitanja jer uglavnom svako ostane pri svom stavu.

 

„Čiji sam ja svedok?“ je često pitanje koje građani prvo postave kada dođu u sud ili tužilaštvo. Ovo pitanje po starom zakonu nije imalo mnogo smisla ali po novom itekako ima, pre svega u fazi glavnog pretresa. Dok sa jedne strane, naše obaveze kao svedoka tokom trajanja celog postupka ostaju nepromenjene, sada aktuelni adverzijalni sistem uveo je u fazu glavnog pretresa tzv. unakrsno ispitivanje na koje ima pravo suprotna strana od one koja je nas predložila kao svedoka. U praksi, to znači da ukoliko smo na primer predloženi kao svedok optužbe, branilac optuženog ima pravo da pokuša da iskaz koji smo dali, ili nas same kao svedoke diskredituje, postavljajući nam „nezgodna“ i sugestivna pitanja (koja su po prethodnom ZKP bila zabranjena).

 

Status oštećenog lica u krivičnom postupku daje nam određena dodatna prava ali ne isključuje naše obaveze kao svedoka, tako da se pravila u ispitivanju svedoka koji je ujedno i oštećeni, i onog koji to nije, vrlo malo razlikuju.

 

Ukoliko se naše ispitivanje tonski ili optički snima (takva praksa za sada postoji samo u tzv „specijalnom sudu“) obaveza suda je da nam to prethodno naglasi. Sa druge strane, zabranjeno je da mi sami koristimo bilo kakav tehnički uređaj za audio ili video snimanje toka krivičnog postupka.

 

Kada se naše svedočenje završi (osim na glavnom pretresu), imamo pravo da pročitamo zapisnik, a zatim smo dužni da ga potpišemo na svakoj strani ispod teksta. Takođe, imamo pravo da zahtevamo naknadu troškova koje smo imali zbog dolaska na ročište. Tužilaštvo i sud u praksi uglavnom priznaju samo troškove prevoza, ukoliko smo došli iz nekog drugog grada, i to često pod uslovom da smo kao prevoz koristili autobus ili voz i da to možemo da dokažemo kartom koju imamo kod sebe. Ukoliko nam je potrebno, možemo da zatražimo potvrdu da smo bili pozvani kao svedok, kako bi smo opravdali izostanak sa posla.

 

I na kraju, ono što je posebno neugotno građanima koji se pozivaju kao svedoci su ponavljanja i odlaganja. U praksi se može desiti da budemo pozvani najpre od strane policije da svoju izjavu damo u formi obaveštenja, zatim da nas na iste okolnosti u fazi istrage ispituje tužilaštvo a onda da sve to moramo da još jednom ponovimo na suđenju. Ukoliko se ne steknu procesne pretpostavke za održavanje glavnog pretresa i suđenje bude odloženo, bićemo u obavezi da dođemo ponovo (jednom ili više puta). Takva mogućnost postoji i ukoliko sud proceni da je potrebno da nas zbog razjašnjenja nekih pitanja opet pozove, a ponekad i ako presuda bude ukinuta pa suđenje počne iznova. U takvim situacijama, biće nam malo lakše ako imamo na umu da će naše svedočenje možda doprineti da pobedi pravda (ali i da nemamo mogućnost izbora jer je svedočenje naša zakonska obaveza 🙂 )

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *